Razmišljam, dakle postojim
Da li je moguće da živimo u svetu laži i obmana? Da jedni drugima poturamo nogu a pravi prijatelji izumiru kao dinosaurusi. Sve je postalo stvar ličnog interesa i profitiranja da su ljudi izgubili osećaj za ljudskost. Pa postoji li danas neko ko će te saslušati bez zadnjih namera?
Posmatram ljude kada im se obraćam i pratim njihove reakcije, pokrete, izraz lica, i tačno znam ko me apsolutno ne registruje, ko prati da li ću napraviti neku grešku i da li sam tog dana inn ili ne, a ko u mojoj priči traži da li ima nešto između redova. Zašto je ljudima danas toliko bitno da li imaš neki brend na sebi, u kakvoj se materijalnoj situaciji? A nisam neki smor, ne davim ljude ni svojom privatnošću, nisam ni hvalisavac a nemam ni viška teksta. Mogu vam reći da su retki koji me pažljivo prate osim naj bližih. E pa to je za mene velika uvreda tako da osim kurtoznih fraza koje razmenim sa pojedincima, slabo komuniciram sa svetom. Nisam od onih torokuša koje mogu satima voditi prazne razgovore, pa s toga sam napravila svoj mali svet. Znam da to nije dobro i da je čovek socijalno biće ali pošto su nam dinosaurusi otišli ja sam prinuđena, jer nisam lažnjak. Do skora sam verovala i ja u prave prijatelje ali sam primila par udaraca i zaključila da to nije to.
Nadam se da će se to jednog dana promeniti i da ćemo ponovo naučiti da budemo pravi prijatelji. Do tada, ja ću živeti u svom svetu snova, a vi odaberite po svojoj volji.
Pravih prijatelja je uvek bilo i biće ih, pola zavisi od tebe, pola od njih. Prijatelj te sluša i kad ništa od toga nema. Ne očekuješ valjda da te pažljivo sluša neko kome je svejedno da li si tu ili ne? No to nije razlog da prestaneš da veruješ u prijatelje, prave.
Autor sanjarenja56 — 25 Mar 2010, 07:10