vekina razmišljanja

Divno je vreme došlo što se tiče posla.

 Dnevno bar jedna osoba mi kaže da je neko njegov dobio otkaz ili da traži posao. A stvarno se ne zna šta je lepše. Na sajtovima za traženje posla isključivo se traže komercijalisti za prodaju kreditnih kartica, životnog osiguranja, preko knjiga, prehrambenih proizvoda pa čak postoje i farmaceutske kuće koje traže nekog da reklamiraju i lekove. Sve se svelo na prodaju i ubeđivanje ljudi da nešto kupi od novca koji nemaju. A, ako se slučajno i javiš na te oglase: radiš razne testove kao da to neće biti klasična trgovina već u najmanju ruku operacija na otvorenom srcu! A da, vozačka dozvola i po mogućstvu sopstveni auto. E pa tu bezobrazluk već prelazi granice pa jadni nezaposleni maštaju o sopstvenom biznisu i tu nailazi na "lepši" deo kolača. Naravno da ne posedujemo početni kapital i maštamo o subvencionim kreditima od Zavoda. A oni ti drže predavanje 2 dana o svemu i svačemu, čak je jedan predavač jednom prilikom izjavio da iznos od 100 000 dinara(a to je bilo pre 2 godine kad se sa tim parama nešto i moglo) i nije neki i da je to nečija plata! 

Nakon takvih ispiranja tih jadnih mozgova predajete zahtev sa kompletnim planovima o  ulaganju njihovog novca i tu je naravno neizvesnot i naravno ništa. Morate biti originalni, verovatno praviti Letilicu profesora Bistrouma ili izumeti nešto kao Baltazar da vam daju taj jadni novac. 

Dakle i to je teško. I ostaje vam da se nadate da će doći to bolje vreme, kada neće deliti otkaze kao flajere na ulici, da kada pošaljete vaš CV ne bude pucanj u prazno jer je oglas dat da se ispune određene zakonske procedure, da ćete moći da nađete normalan posao uz pristojnu nadoknadu. A do tada :SREĆNO

Ovom prilikom vam neću reći ništa što već niste sretali ali jednostavno, nadam se da će ovo videti neko ko može nešto da promeni.

Elem, otkako krenemo u školu roditelji a boga mi i svi u školi, nas bomabarduju učiti učiti i samo učiti. OK prođe osnovna,  srednja , fakultet pa diploma i šta posle? Ako ste ovaj aktuelni menadžment završili i javite se na razne konkurse svi traže sa iskustvom a gde da ga steknete ako vam ne pružaju šansu? A da ne govorim o diplomiranim ekonomistima, politikolozima, inženjerima. Kažu da par hiljada eura na pravo mesto sve završava. A vi ako nemate šta tada? Ništa, onda se snalazite kako znate i umete. Radite šta god da bi se skinuli sa porodičnog budžeta i čekate bolja vremena a ona, gle čuda, nikako da dođu! I kada će doći vreme za osnivanje sopstvenog doma i porodice?

I recite mi čemu toliki trud učenje stresovi ispiti kad i onako nećete naći posao. Ili ipak neko može da nam obeća da će doći vreme kada će obrazovanje opet početi da se vrednuje i sav trud će biti isplativ. I da se razumemo, ako neko pokuša da razjasni ovu zavrzlamu neka se ne vadi na ovu SEKU  jer je ona u poslednje dve godine, a šta da se radi sa mnogo pređašnjih kada nismo ni znali za nju?

 

 

Često, upoznajući nove ljude, ili čak slušajući priče slučajno, na ulici ili u prevozu, budem prinuđena da, htela ne htela, počnem da razmišljam  KAKAV JE TO MENTALNI SKLOP? Pobogu pa tolika ograničenost ne zainteresovanost me uvek nanovo fascinira. Razumem ja da su ljudi različiti sa različitim interesovanjima ali ponekad zaključim da pojedini probijaju sve termine. 

Recimo juče sam srela gospođu od pedesetak godina koja je još uvek u "deca cveća" fazonu sa pirsingom u nosu? Sa druge strane, devojčice od svojih dvadesetak godina u tetka stilu đuskaju uz muziku koja se ne da slušati jer probija sve granice dobrog ukusa i pristojnosti, mislim na sadržaj pesama. A sa treće strane gomili dece su velika zabava "Kursadžije" da ne kažem da su im oni junaci detinjstva umesto Mikija i Šilje? Pa se sad ja pitam da li te devojke odgajaju ove mame sa pirsingom i one namerno žele da budu drugačije a mališani su prepušteni sami sebi i gledaju sve što im se prikazuje.

Postoje mame koje su toliko opterećene trenutnim događajima sa Farme da vreme usklađuju sa emitovanjem iste, a njihova deca se na ulici igraju Đure Palice! Postoje devojke koje su toliko usamljene da prave paklene planove kako da pronađu muškarca svog života da će se zakačiti za prvog koji im se obrati, i praviće se ludo zaljubljene i opčinjene jer im se voz opasno zahuktao ka "kasno je " dolini. 

Srećem devojke koje planiraju sopstvenu budućnost bez ikakvog partnera na vidiku kao da prave planove o budžetu za prestojeću godinu. Jednostavno treba da nađe nekoga i ona ide gde god samo da ispuni svoj plan. Verovatno jer nas bombarduju time da u životu treba da postavimo cilj! A svi znamo da cilj ne bira sredstvo.

Ali poznajem i obrazovane žene sa uvek novom prijateljicom u zavisnosti šta im je tog trenutka cilj: drugarica za putovanje, može da završi nešto za mene ili ima više novca pa nikad se ne zna kad će mi zatrebati.

Iskreno, sad su neka druga vremena čudne se stvari događaju, čudni su prioriteti tako da imam utisak da će ovi mališani koji nasleđuju ovo naše, imati veliki problem da prepoznaju šta je dobro a šta ne. Jer ako je veliki procenat gore navedenih majka ili će postati, pa čemu će naučiti svoju decu? 

 

 

 Da li je moguće da živimo u svetu laži i obmana? Da jedni drugima poturamo nogu a pravi prijatelji  izumiru kao dinosaurusi. Sve je postalo stvar ličnog interesa i profitiranja da su ljudi izgubili osećaj za ljudskost. Pa postoji li danas neko ko će te saslušati bez zadnjih namera? 

  Posmatram ljude kada im se obraćam i pratim njihove reakcije, pokrete, izraz lica, i tačno znam ko me apsolutno ne registruje, ko prati da li ću napraviti neku grešku i da li sam tog dana inn ili ne, a ko u mojoj priči traži da li ima nešto između redova. Zašto je ljudima danas toliko bitno da li imaš neki brend na sebi, u kakvoj se materijalnoj situaciji? A nisam neki smor, ne davim ljude ni svojom privatnošću, nisam ni hvalisavac a nemam ni viška teksta. Mogu vam reći da su retki koji me pažljivo prate osim naj bližih. E pa to je za mene velika uvreda tako da osim kurtoznih fraza koje razmenim sa pojedincima, slabo komuniciram sa svetom. Nisam od onih torokuša koje mogu satima voditi prazne razgovore, pa s toga sam napravila svoj mali svet. Znam da to nije dobro i da je čovek socijalno biće ali pošto su nam dinosaurusi otišli ja sam prinuđena, jer nisam lažnjak. Do skora sam verovala i ja u prave prijatelje ali sam primila par udaraca i zaključila da to nije to.

 Nadam se da će se to jednog dana promeniti i da ćemo ponovo naučiti da budemo pravi prijatelji. Do tada, ja ću živeti u svom svetu snova, a vi odaberite po svojoj volji.

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.